ПРАВОСЛАВЉЕ
СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН
Стефан је био први од седам ђакона, које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротих у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Био је Јеврејин који је живио у грчким областима царства.
Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дијела јеврејског народа који су живјели у грчким областима и говорили грчким језиком.
Страдање светог Стефана збило се годину дана послије силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнио на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано на страницама Светог Писма Новог Завјета.
Како каже библијско свједочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дијела помињу се у Светом Писму Новог Завјета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вјере, својих ријечи и дијела подсјећајући на ријечи закона и пророка Старог Завјета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико вијекова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увијек побјеђивао своји јасним и истинитим ријечима. Како нису могли другачије спријечити његово проповиједање, прибјегли су, уз помоћ лажних свједока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне старјешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. Послије хапшења, усљедило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних свједока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, цијелу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгњевила свештеничке и народне полаваре. У том узаврлом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег гдје стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповиједајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову ријеч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Стефанове последње ријечи су биле: „Господе, не урачунај им гријех овај“.
Самим примјер мучеништва и безпоговорног страдања, Архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје примјер свим хришћанима. Његов примјер најбоље објашњавају ријечи да је „крв мученика сјеме Цркве“. Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године.
Српска православна црква слави га 27. децембра по црквеном, а 9. јануара по грегоријанском календару.
СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ
Српска православна црква и вјерници празнују 20. јануара дан Светог Јована Крститеља.
Свети Јован је био савременик Христов и његов рођак, по тијелу, јер је мајка Јованова била тетка мајци Исусовој. Отац Јованов био је свештеник Захарије, а м ајци његовој било је име Јелисавета.
Кад се навршило вријеме да се испуне ријечи анђела Гаврила датe Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име дјетету, родбина почне наваљивати да се дјетету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је прије тога био оњемео, узе једну таблицу и записа:
"Нека му је име Јован!", и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дијете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут.
Још од ране младости Јован је желио усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у предјеле око доњег тока ријеке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живио је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одјевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом.
Јован поче отворено проповиједати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, још страшније су биле његове ријечи, којима је шибао свако зло.
Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове бесједе, а многи су долазили да га питају и траже савјете. Тако га неки запиташе: "Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?", а он им одговори: "Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подијели ономе ко нема ни мало". Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео.
Јован је крштавао свакога ко се покајао у ријеци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења гријехова.
У то вријеме и Исус је почео своје јавне проповиједи, а кад га је Јован први пут угледао, рече:
"Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе гријех свијета. Бог је хтио да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божији Син".
Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне ријечи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцјене њену вриједност. Када су се увјерили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, већ су у друштво Исусових ученика придобили и Симона - Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.
У то вријеме дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: "Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?." Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.
Разврат римског друштва бијеше у то вријеме достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намјесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намјесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову жену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отјера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.
Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најприје није смио напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзила и смишљала како да га убије.
Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, пјесма се орила, а кад су се гости напили вина, одједном међу њих изађе витка и лијепа Саломија, започе да игра и вјештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да ће јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.
Дјевојка, не знајући шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досјети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и наговори своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!
Кад је Соломија рекла Ироду шта жели, он се трже и замисли, хтједе да одустане од датог обећања, али помисао да се царска ријеч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посијече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде дјевојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцјени поклон предаде својој мајци.
Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање главе светог Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсјећа на Јованову проливену крв.
Убрзо по убиству Светог Јована цар Ирод је пао у немилост и по наређењу из Рима протјеран са породицом у Шпанију. Тамо су живјели у највећој биједи. Једне зиме његова пасторка је прелазила преко залеђене ријеке Сирокиса. Одједном лед се под њом провали и она паде у воду до грла. Санте леда стегну је око грла и она се поче скакати, како је на пиру у двору Иродовом играла пред његовим гостима и као награду за добру игру добила на тањиру одсјечену главу Светог Јована Претече. Док је она скакала, санте леда су јој одсјекле главу која је остала на леду, а труп је однијела вода. Њену главу су на тањиру однијели њеној мајци као некада главу Светог Јована.
Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио прије Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је примјер карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења.
СВЕТИ САВА
Свети Сава је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовјенчаног.
Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побјегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, гдје је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе вјерске и свјетовне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом замјенио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престолници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренио његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дјела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. Послије једног устанка Срба против Османског царства, турски заповједник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На мјесту за које се вјерује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвјете.
СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
Српска православна црква 30. јануара по јулијанском, односно 12. фебруара по грегоријанском календару, слави Три јерарха који, према вјеровању, штите људе и животиње од мразева и злих вјетрова.Три јерарха су историјске личности Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, а празник је, у њихову част, установљен 1076. године.
Свети Василије Велики је познат као велики световни и духовни учитељ цркве. Свети Григорије Богослов је и прозван као Богослов јер је ненадмашно тумачио догму, а свети Јован Златоусти је упамћен као недостижан проповједник Јеванђеља, због чега је тако и назван.
Тек што се младо хришћанство ослободило свог великог непријатеља - многобоштва и почело да се у миру и у слободи развија, појавише се многе јереси и расколи, који су низ година раздирали и потресали Христову цркву. У то вријеме, које је тражило храбре и одлучне браниоце православља, појавише се и три учена и знаменита човјека: Василије Велики, Владика Ћесарије Кападокијске, Григорије Назијанзин Богослов и Јован Златоусти, васељенски патријарси. Својим дјелом и рјечју, ова тројица, који су били савременици, остали су истрајни поборници за чистоћу Христове науке, не зазирући ни од самих царева.
За вријеме цара Алексија Комнена, настаде велика расправа у Цариграду око тога ко је међу том тројицом светитеља најзнаменитији и највећи. Сваки светац имао је своје присталице, те се тако подјелише на три табора: василијевце, григоријанце и јовановце.
Василијевци узношаху светог Василија Великог, називајући га високоглагољивим и по врлинама анђелима равним, који као да ничег људског није имао.
Григоријанци су хвалили светог Григорија, као великог познаваоца грчке науке и састављача многих богословских списа.
Присталице светог Јована истицали су га као слаткоријечивог говорника и доброг учитеља.
Напослетку, Јовану, епископу града евхаитског, јавише се у сну сва три светитеља и рекоше да ни један од њих није већи а други мањи, већ да су равни и једнаки и да су сви послани ради људског спасења.
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник поријеклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овјековјечен у причи гдје убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, Босни и Херцеговини као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дијете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, гдје је добио достојно образовање.
Израстао је у лијепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, гдје се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев савјетник).
За вријеме цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видјевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по цијелој земљи, Георгије подјели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завјешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповједио да је и сам хришћанин. Сав бијесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу.
По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посјетио цар, очекујући да ће послије ових мука Георгије да се одрекне вјере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вјере.
Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цијело тијело није било у ранама.
Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се увјерили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали - увидјеше да је и даље жив.
Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка - један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедио живот. Силан свијет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видјевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: „И ја вјерујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.“
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри.
Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до мјеста погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено мјесто и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посјечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године.
Према завјештању тијело Георгија прењето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, гдје је положено његово тијело - и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц.
Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. вијека приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем.
Од 9. вијека се појављује још један приказ Светог Георгија - на коњу, у војводском одјелу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском одјелу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се вјерује, представља младу хришћанску цркву.
Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – „ Георгије и Аждаја“.
Забиљежена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили.
Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На мјесту његовог гроба у Лидији, за вријеме владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм посвећен њему.
Током 4. вијека, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цијело Источно Римско Царство. У 5. вијеку се култ овог светца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496).
Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија - Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц.
Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови.
Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода.
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ
Рођен је у селу Мркоњићи у Херцеговини 1610. године. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.
Као архијереј живјео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вјернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог гдје је наставио свој строги подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вјернике.
Умро је 1671. године, а његове мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утјехе вјерују и муслимани.
Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару или 29. априла, по јулијанском календару.
СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
Ћирило и Методије су били браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени „словенски апостоли“.
Најранију младост су провели у Солуну, који је у то вријеме био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.
Године 851. Ћирило је постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило. Међутим, по налогу византијског цара Михаила III, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије, ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповједати на словенском језику хришћанску вјеру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лувига Њемачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.
Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успјех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити вјерски обреди: хебрејски, грчки и латински.
Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко вријеме су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, гдје су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, гдје је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.
У Риму се Ћирило разболио и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Климента, гдје су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.
Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (гдје је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, гдје је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју дјелатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом „Марљивост твоја“ из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.
Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успјели да се склону у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, гдје су наставили свој рад.
Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености.
СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА
Одмах по доласку на престо, имао је цар Константин три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву, и Византију. Пред борбу са Максенцијем, по предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу. Одмах потом Константин је издао знаменити Едикт у Милану 313. године, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван престони град на Босфору и назвао га Константинопољем. Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестар крсти. Послије тога страшна болест нестала је са његовог тијела.
Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову, а када је била у Јерусалиму пронашла је часни крст Господњи и сазидала цркву Васкрсења на Голготи, а потом и многе друге цркве на Светој Земљи. У својој 80. години умрла је ова света жена 327. године, а цар Константин поживио је још десет година иза своје мајке. Умро је у граду Никомидији 337. године, а сахрањен у цркви Светих апостола у Цариграду.
СВЕТИ МУЧЕНИК КНЕЗ ЛАЗАР - ВИДОВДАН
Свети мученик Лазар, кнез српски, био је један од великаша који су владали српским царством послије смрти цара Душана.
Са Турцима је водио неколико битака, а одлучујући бој са огромном турском војском коју је предводио цар Мура т био је на пољу Косову 15/28 јуна 1389. године.
У Косовској битци страдала су оба цара. Турског цара Мурата посјекао је Милош Обилић, а кнеза Лазара су посјекли Турци. Тијело му је пренесено и сахрањено у манастир Раваницу, његову задужбину.
Кнез Лазар је на Косову пољу изгубио земаљско царство. Пропала је држава, изгинули сјајни витезови, велможе, јунаци и себри. Није кнез Лазар положио свој и живот својих јунака на Косову, да би нестао нетрагом. Отишли су у смрт да би васкрснули, погинули су да би побједили. Косово је олтар, гдје је на жртву прињео себе читав један народ.
На Косову пољу, из крви мученика су израсли црвени божури и најљепше пјесме. Оне су, заједно са мајчиним млијеком храниле покољење, све док није дошла слобода.
Зато се на Видовдан упућују молитве Богу Сведржитељу за покој душа свих Срба палих за крст часни и слободу златну.
Када се за Видовдан будемо молили за покој душа свих јунака, од Косова до данашњег дана, а имена им не знамо, помолимо се изговарајући сва српска имена јер ни јеног нема у српском именослову, а да није страдало на Косову.
СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ
Свети апостол Петар је био рибар, и најприје се звао Симеоном, но Господ је благозволио назвати га Кифом, или Петром. Он је први од ученика јасно изразио вјеру у Господа Исуса рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога".
Његова љубав према Господу била је велика, а његова вјера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.
Послије силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповиједником Јеванђеља. Послије његове једне бесједе у Јерусалиму обратило се у вјеру око три хиљаде душа. Проповиједао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лијечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сијенке његове исцјељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и побједио. По заповијести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посавјетовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими вијенац славе вјечне.
Свети апостол Павле, Родом из Тарса, а од племена Венијаминова, најприје се звао Савле. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповиједао је Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио је назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповиједања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним мјестима, и пошто је достигао ту мјеру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посјечен у Риму, у вријеме цара Нерона, кад и апостол Петар.