ПРАВОСЛАВЉЕ
„Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и замном иде.“
(Мк. 8,34)
Историја хришћанства је одпочела стварањем свијета и дијели се на двије епохе- Стари завјет и Нови завјет. У Старом завјету Бог је давао правила преко пророка, као што је био Мојсије који је од Господа добио десет Божијих заповијести на каменим плочама. Тим заповијестима је Мојсије ширио хришћанство и хришћанином се могао назвати свако ко је поштовао заповијести Господње:
1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим мене.
2. Не стварај себи идола, нити каквог сличног лика и не клањај им се.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему.
5. Поштуј оца својега и мајку своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6.Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не кради.
9. Не свједочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је туђе.
Наша хришћанска ера, од које ми рачунамо вријеме, почиње од најрадоснијег хришћанског празника, празника РОЂЕЊА ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА – Божића. Христос је Син Божији истинити Бог и истинити човјек.
„Вјера је убјеђење о ономе чему се надамо и показивање онога што не видимо“ (јевр.11,1). Човјек вјеру треба доказивати добрим дјелима. Вјера у Бога је услов среће и спасења. Човјек без вјере је сличан лађи без компаса. И као што лађа без компаса не може сигурно да плови жељеном пристаништу, тако и човјек без вјере не може достигнути тихо пристаниште спасења. Губитак вјере је највећа несрећа за човјека. Основне истине православне вјере су изложене у СИМВОЛУ ВЈЕРЕ. Најчешће употребљаван символ вјере у нашој Цркви је Никејско-цариградски символ вјере који је донесен на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји и Другом 381. године у Цариграду. Овај СИМВОЛ ВЈЕРЕ има дванаест чланова:
Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек;
И Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао трећи дан, по Писму;
И Који се вазнио на небеса и сједи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповједам једно Крштење за опроштење гријехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега вијека.
Амин.
Давне 1054. године дошло је до раскола цркве на православни исток и католички запад. У Риму је столовао папа, а у Цариграду патријарх.
Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје;
да буде воља твоја, и на земљи као на небу.
Хљеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.
Православна црква у Српској држави је била подчињена Охридском архиепископијом. На самосталности Српске цркве радио је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, Растко Немањић растко се монашио на Светој Гори у манастиру светог Пантелејмона и добио монашко име Сава. Монах Сава је путовао у Никеју гдје је од римског папе затражио да оснује самосталну архиепископију.1219. године Српска држава је поред међународног признања добила и самосталну архиепископију, а Сава је био њен први архиепископ.
Стефан цар Душан Силни је уздигао српску цркву у највиши ниво – ПАТРИЈАРШИЈУ. Први српски патријарх је био Јоаникије и имао је право да крунише за цара. 1346. године Стефана Душана Силног је патријарх Јоаникије крунисао за цара и Стефан Душан Силни је био први српски цар.
Свети Јоаникије архиепископ (1338-1346) и први Патријарх српски од 1346. до 1349. родом од Призрена. Служио је најпре као секретар (логотет) при краљу Душану. Архиепископ је постао 3. јануара 1338. године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у Скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Седам дана након тога, као патријарх је крунисао за цара "Срба, Грка и приморских страна..." Душана Силног Немањића, на Ускрс 1346. Тада је Србија била најјача држава на Балкану, па и међу најснажнијим у васељени, излазила је на три мора. Цар Душан је са Патријархом Јоаникијем подигао Св. Архангеле и још доста цркава и ван Србије. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, "законовъ церковныхъ великое утвержденіе" - каже се у његовом житију.Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, са двора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Чудотворне мошти светог Јоаникија се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем.