ПРАВОСЛАВЉЕ​

Један човјек имао је два сина. Једнога дана млађи син рече оцу: „Оче, дај ми дио имања које мени припада!“ Отац му даде и он оде у туђу земљу и са лошим друштвом и неваљалим женама потроши све. У међувремену настаде глад у тој земљи и он, неимајући новац нађе се у невољи. Погодио се код једног човјека да му чува свиње. Ту је био више гладан него сит. Када једнога дана дође себи, помисли: „Колико само слугу код мога оца имај хљеба и са хљебм, а ја умирем од глади. Идем оцу своме па ћу му рећи: „Оче, сагрјеших небу и теби. Нисам више достојан да се назовем твојим сином, па ме бар прими као свог слугу“. Како је помислио, тако је и учинио. И када је долазио, видје га отац издалека како иде уморан и поцијепан, па му се сажали. Изађе му стари отац у сусрет, загрли га и пољуби, а син му рече: „Оче, сагрјеших небу и теби и нисам достојан да се назовем сином твојим“. Отац рече слугама својим да изнесу најљепше одијело и да га обуку, да му дају прстен на руку и обућу на ноге. Онда нареди да закољу најљепше теле и направи велико славље. „Овај мој син бјеше мртав и оживје, изгубљен би и нађе се“ – говорио је срећни отац. Сви су се веселили и пјесма се далеко чула. Старији син, враћајући се пред вече са поља, чу велико весеље и запита једног од слугу шта се то дешава. Слуга му одговори: „Твој брат се вратио и отац ваш закла теле угојено зато што га је здрава видјео“. Расрди се старији син и рече оцу: „Толико те година служим и никада нисам ни једну твоју заповијест прекршио, па ми никада ниси дао ни једног јарета да закољем и да се провеселим са својим друштвом. Овоме, који ти је сво имање пропио и упропастио, заклао си теле угојено!“ Отац му рече: „Сине, ти си свагда са мном и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој бијеше мртав – и оживје; и изгубљен бијеше и нађе се.“