ПРАВОСЛАВЉЕ
БЛАГОВИЈЕСТИ
Када се испунило вријеме да Христос дође у овај свијет, Бог је послао Анђела Гаврила у град галилејски по имену Назарет, дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бијеше име Марија.
И ушавши к њој анђео рече:
- Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!
А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: „Какав би ово био поздрав?“
И рече јој анђео:
- Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Богу!
И ево зачећеш и родићеш сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца његова; и цароваће над домом Јаковљевим довијека, и царству његову неће бити краја.
А Марија рече анђелу:
- Како ће то бити кад ја не знам за мужа?
- Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже.
А Марија рече:
- Ево слушкиње господње – нека ми буде по ријечи твојој!
И анђео отиде од ње.
(Лк.1,26-39)
УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА
Господ који је на Синају заповиједио петом заповјешћу: „Поштуј оца свога и матер своју“, показао је примјером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сјети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: „Жено, ето ти сина!“ Потом рече Јовану: „Ето ти матере!“ И тако збринувши Своју Мајку Он издахну.
Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све вријеме до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она мјеста, која су је подсjећала на велике догађаје и на велика дјела Сина свога. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на мјесту Вазнесења Његова, да је што прије узме из овога свијета. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој анђел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожеливши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени анђелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу видје она свете апостоле, охрабри их, посавјетова и утjеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести тјелесне. Апостоли узеше ковчег с тијелом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренесоше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намјери да га претури, али у том часу анђел Божји одсјече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцјељен пошто изјави своју вјеру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома бијеше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици.
Трећег дана стиже и он, и пожели да цјелива тијело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тијела не бијеше у гробу. Те вечери она се јави апостолима, мноштвом анђела окружена, и рече им: „Радујте се, ја ћу бити с вама навијек." Не зна се тачно, колико стара бијеше Богородица у вријеме успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земаљског вијека.
РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - МАЛА ГОСПОЈИНА
У малом градићу Назарету, живјели су двоје старих и побожних људи, Јоаким и Ана. Јоаким бијеше из племена Давидова а Ана од рода Аронова.
Јоаким и Ана били су већ стари, а нису имали дјеце. Стално су се молили Богу, да добију једно дијете. Завјетоваше се да ће дијете посветити Богу. Бог их обрадова радошћу која је превазишла далеко сва њихова очекивања, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку.
Тако Ана роди женско дијете којој наденуше име Марија. Марија значи суза, или од Бога исплакана. Њиховој радости није било краја.
Успомену на овај догађај празнујемо 8. септембра по старом или 21. септембра по новом календару.
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Пресвета Богородица била је дијете од Бога измољено. Родитељи су је добили послије педесет година бездјетног брака. Они су се завјетовали да ће дијете посветити Богу.
Када је Пресвета Дјева напунила три године, дошло је вријеме да се завјет испуни. Свети Јоаким и Ана су се спремили да своју ћеркицу одведу у Јерусалимски храм. Саставни дио храма био је и дио у којем су живјеле и васпитавале се дјевојчице. Тамо су их учили молитви, раду и врлинском животу.
Када је требало да пођу, позвали су сву родбину, пријатеље и Маријине другарице, па су кренули у светилиште. Свечана поворка је пошла према Јерусалиму. Напрјед су ишле дјевојчице са запаљеним свијећама, за њима Јоаким и Ана, држећи за руке своје чедо, а потом сви остали пратиоци. Три дана су путовали од Назарета до Јерусалима, али никоме тај пут није био тежак.
Када су стигли надомак храма, пред њих су изашли свештеници. Сви заједно су ушли у трем и прошли средишњим дијелом храма. Кад су стигли до степеница, родитељи су малој Марији помогли да се попне на прву степеницу, а онда се она сама, без ичије помоћи, успела до врха. Тамо ју је чекао првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Претече, који је узео за руку и увео, у Светињу над Светињама, гдје нико није смио да улази, осим првосвештеника и то једном у години. Захарије је посветио дијете на служење Богу.
Послије чина посвећења, Јоаким и Ана су се вратили кући, а мала Марија је остала у храму, гдје је провела следећих девет година. Како су родитељи Дјеве Марије били веома стари, преминули су прије него што је дошло вријеме да она изађе из храма. Послије смрти родитеља, Дјева Марија није хтјела да напусти храм и ступи у брак, него је жељела да читав свој живот посвети Богу.
Али, по тадашњем закону, ниједна дјевојка није смјела да остане неудата. Првосвештеник Захарије и остали свештеници су одлучили да Марију дају на старање њеном даљем рођаку, Јосифу, који је био осамдесетогодишњи удовац и имао одраслу дјецу. Вјерили су је са њим, како би могла да живи у његовој кући, а Јосиф је обећао да ће је чувати као своју кћер и поштовати њен завјет.
Тако је испуњена Маријина жеља, а у исто вријеме задовољени су и строги законски прописи. Марија је живјела у Јосифовој кући исто као што је живјела у храму. Дјева Марија је, уствари, прва монахиња која је живот завјетовала Богу.
На празник Ваведења Пресвете Богородице прославља се успомена на Увођење Пресвете Богородице у Јерусалимски храм и празнујемо га 21. новембра по јулијанском, односно 4. децембра по грегоријанском календару.